OTVORENO VASPITANJE I INTUITIVNI UM

Apstrakt

Otvoreno vaspitanje nije nova ideja (Elen Kej, Nadežda Krupskaja), ali tek danas, zahvaljujući permisivnosti potrošačkog društva, ona dobija svoju praktičku potku i sve jasnije teorijsko potkrepljenje. Ta permisivnost, koja useljava i u vaspitanje, nije izdanak samo promene društveno-ekonomskih uslova i iz njih izrasle nove ideološke neo-liberalne utemeljenosti potrošačkog društva. Za istinske promene u društvu, osim jačanja proizvodnih snaga i menjanja proizvodnih i društvenih odnosa kao materijalne podloge svake promene, neophodan je i suštinski razvoj individualnih snaga čije jačanje omogućuje promenu fokusa individualne i kolektivne svesti njegovim preusmeravanjem ka permisivnom usaglašavanju čime se menja priroda autori teta, pa se sučeljavanje individualnosti i društvenosti odigrava na višem nivou. Nove nužde rađaju nove snage, i one se pojavljuju, ne po nečijoj želji, volšebno, već osvešćavanjem postajuće stvarnosti novim formama njene objektivizacije zahvaljujući novom načinu virtuelizacije stvarnosti koji se ne zasniva samo na racionalnosti kao što na prvi pogled izgleda. Najjednostavnije rečeno za slobodu i njeno širenje neophodno je biti sposoban da želiš slobodu, ali da bi ta želja ojačala potrebno je utemeljenje koje više nije samo racionalno – materijalno već i duhovno. Jačanje individualnih sna ga stoga nije ništa drugo do jačanje samosvesti o mogućnosti slobode koja je jedini oslonac napretka pri utemeljenju ličnosti. Da bi se ta samosvest budila neophodni su, kao što smo istakli, novi načini i nova sredstva virtuelizacije stvarnosti. U našem vremenu ona se pojavljuju u obliku virtuelne realnosti i veštačke inteligencije, koje bude zebnju i nadu. Zebnju, jer se plašimo zastarelosti i stoga nepotrebnosti čoveka. Digitalizacija, dakle, produbljuje opravdanu strepnju od još dublje alijenacije. Ali čovek je paradoksalno biće za koje je u opasnosti spasonosno (Hajdeger). Novi način virtuelizacije stvarnosti pomoću virtuelne realnosti i veštačke inteligencije ne samo da širi prostor racionalnosti preko granica čovekovog razuma, već nas, istovremeno, vraća umu. To vraćanje umu zasniva se na vraćanju intuiciji od koje smo kao rod počeli. Um može da deluje samo kao slobodan, a da bi bio takav mora se oslanjati i na intuiciju. Nada je, dakle, u tome da će intuitivni um iznova otvoriti stare, ali neiskorištene potencijale roda na jedan novi način čije mogućnosti zavise od svakog od nas kao ličnosti.