Kompetencije i meritornost mediokriteta

Apstrakt

Živimo u doba vrhunca neoliberalne demokratije. To doba začeto je poodavno, s postmodernom kao pobunom protiv moderne, odnosno racionalnosti i nauke, okretom ka unutra, ali taj okret pokazao se neiskrenim, jer za iskreno istinit okret ka unutra nije dovolјno obezbediti subjektivitet individue zasnovan na spolјašnjoj, institucionalno organizovanoj društvenoj sigurnosti. Za iskreno istinit subjektivitet neophodno je duhovno naprezanje svih individua pri usaglašavanju oko društvenosti. Ali duhovnog naprezanja i usaglašavanja nema bez duhovnog trplјenja. Dakle, problem i nije u narastanju racionalnosti, već u nedostatku njoj komplementarne iracionalnosti sadržane u neophodnoj spremnosti svake pojedine individue na trplјenje pri usaglašavanju. Patnja, shvaćeno lјudski, jeste samoužitak čoveka (Marks). Ukoliko trplјenje i patnja izostaju, nema izrastanja individue u ličnost. Okret ka unutra pokazao se preteškim. Učinilo nam se da je problemu lјudskosti mnogo lakše pristupiti racionalno, uz permisivno posredstvo institucija. Ali ako nema dovolјnog broja, neposredovanim duhovnim trplјenjem, iz sebe izraslih, odgovornih ličnosti dolazi do posrnuća demokratije i dekadencije društva, pa uprkos težnji meritokratiji, osmišlјenoj kroz uređenje društva pomoću institucija, dospevamo do meritornosti mediokriteta – meritornosti prosečnosti. Neoliberalna demokratija time se razotkriva kao privid demokratije – mediokritetska demokratija, a njom proizvedena društvenost kao privid slobode. Kako do toga dolazi?