НАУЧНА И НАСТАВНА ПОЗИЦИЈА ИСТОРИЈЕ ПЕДАГОГИЈЕ

Сажетак

Примарна и секундарна дисциплинаризација, еволуција развоја историје педагогије као научне дисциплине, методологија историјско-педагошких истраживања, представљају аспекте који су имали утицај на научну и наставну позицију историје педагогије. За теоретичаре примарни и секундарни аспекти дисциплинаризације су дијалектички повезани с обзиром да је педагогија заједно са њеним уже-научним дисциплинама утемељена на већ постојећем подручју професионалног дјеловања других наука. Значај изучавања историје педагогије огледа се у откривању узрочно-посљедичних веза које повезују прошлу и садашњу педагошку мисао и тражењу научно-валидног објашњења о настајању разлика у мишљењима, организацији и ефектима одређених педагошких појава. Историја педагогије у току еволуције свога развоја имала је хеуристичку функцију, која је утицала на њено предметно-методолошко поље дјеловања (од морално-васпитног до методолошког, теоријског и прогностичког). Научна и наставна позиција историје педагогије допринијела је да има фундаменталну улогу у унапређењу подручја васпитања и образовања, промовисању могућих начина унапређења наставне праксе. У раду се жели указати на еволуцију развоја историје педагогије као научне дисциплине, затим академску институционализацију историје педагогије, те актуелне проблеме у области историје педагогије. Добијени резултати теоријског проучавања указали су на актуелне проблеме у подручју историје педагогије везане за недостатак примарних, секундарних и терцијарних извора, све до различитог историјског и културног контекста који отежавају правилно разумијевање педагошких сазнања у прошлости. Перспективе и стратегије развоја историје педагогије на основу добијених резултата теоријског проучавања не зависе од проширивања и обогаћивања теоријско-методолошки утемељених сазнања, већ тенденција и домета замјене историјско-педагошке дескрипције за научну анализу одређеног предметно-методолошког поља дјеловања. Мотивација за то је селекција трајније вриједног, позитивног педагошког наслијеђа све до развојно-апликативних, теоријских и емпиријских историјско-педагошких истраживања значајних за даљи развој историје педагогије као научне дисциплине.